Aktuelni Zakon o javnim nabavkama primenjuje se od 1. jula 2020. godine, a za pet meseci njegove primene pokrenuto je upola manje postupaka nego prethodne godine za samo mesec dana.

Godina 2020. specifična je bila po epidemiji korona virusa i vanrednom stanju što je podrazumevalo ograničeno kretanje tokom dana, a nekad i danima zabranjen izlazak. Ono što je svakako obeležilo taj period je teritorijalna diskriminacija zainteresovanih ponuđača, jer veliki broj nije mogao u konkretnom vremenskom roku da podnesu ponudu, neki čak ni da je valjano pripreme, kao i da prisustvuju otvaranju ponuda, a ni prethodno da obave obilazak lokacije koji pojedini naručioci i dalje tretiraju kao sastavni i obavezni deo dokumentacije. Uprkos ograničenom kretanju jer, kako će neko uspeti iz, primera radi Vranja da dođe do Subotice i vrati se nazad da bi ispoštovao „policijski čas‟, mnogi naručioci nisu odoleli tome da redovno sprovode javne nabavke, u istim rokovima, iako uvek postoji mogućnost da se radi obezbeđivanja konkurencije sprovodi otvoreni postupak kao najtransparentniji i sa dužim rokovima. Sa druge strane tokom vanrednog stanja i kriznih situacija, brojni su naručioci pokretali hitne postupke gde je dodatno smanjena konkurencija, odnosno, ni nema je u pravom smislu te reči. A treba znati da je Srbija najlošija po pitanju konkurencije, odnosno, ima najmanje ponuda po postupku, prema zvaničnim podacima za prošlu godinu 2,5 po ponudi (a na lokalu još i manje). I sve je to indikativno kada se uzme u obzir da je srpsko tržište teritorijalno malo, a da je malih i srednjih preduzeća oko 300.000.

Osim što su izmene zakona išle u pravcu toga se smanji konkurencija u raspolaganju budžetskim sredstvima, što je logično posledica toga da su podignuti pragovi za primenu postupaka javnih nabavki, zvanični i konačni podaci o tom važnom parametru nisu poznati.

I dalje je prisutna pogubna praksa da se poslovi u kojima je javni sektor jedna od ugovornih strana sklapaju putem direktnih pogodbi, a poslovi, usluge i radovi poveravaju određenim i unapred poznatim firmama. Analize koje sprovode organizacije civilnog društva pokazuju da se ni u blizu dovoljnoj meri ne koriste mehanizmi za povećanje konkurencije, a time i posledično trke za jeftiniju uslugu, radove ili dobra, uz odgovarajuće standarde kvaliteta. Niti ih koriste ponuđači, kroz direktnu i dozvoljenu komunikaciju sa naručiocima u smislu skretanja pažnje na postavljene uslove koji više ograničavaju nego što podstiču konkurenciju, a ponekad nemaju nikakve veze sa predmetom nabavke. Praksa Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki takođe nije uznapredovala pa se na odluke i rešenja i dalje čeka mnogo više od zakonom propisanog roka. Što se naručilaca tiče, nema primera gde se jasno i nedvosmisleno trude da  odgovornije raspolažu javnim novcem i da prate izvođače radova ili pružaoce usluge, kako bi efekat uloženog novca bio trajniji. Zato ni ne čudi što je, uz sve pomenuto, životna sredina i načela s njom u vezi u sistemu javnih nabavki u Srbiji apsolutno na marginama.